Мала културно-историјска панорама

Иако прошлост Пљеваља и пљеваљског краја још увек није истражена у оној мјери коју заслужује један дуги и необично развијени историјски живот града и околине, и оно што је познато свједочи о граду јаког и врло препознатиљивог културног идентитета.

Налазишта људских насеља у кањону Ћехотине (Малишина пећина) сврставају се међу најстарије у овом дјелу Југоисточне Европе. Данашња Пљевља се у свом урбаном, друштвеном, привредном и културном развитку наслањају на Municipium S, староримско насеље у Коминима, на лијевој обали Везичнице, познато и као «Старо Пљевље» (К.Пач). Било је то «највеће, најзначајније а свакако засад и најбоље познато римско насеље провинције Далмације» (М. Гарашанин) на територији данашње Црне Горе изван приморског дијела, са развијеном структуром градског становништва које је свој напредак заснивало прије свега на рударству и интензивној саобраћајној активности. Иако је «Старо Пљевље» са својим споменицима привлачило пажњу европских истраживача још од краја 18. вјека (Johan Engel и други) оно и данас чува своју раскош и љепоту под наслагама земље, далеко од очију домаће и европске јавности.

Срби су након великих словенских продора у Југоисточну Европу у 6. – 7. вијеку на просторима данашњих Пљеваља затекли романиозовано или полуроманиозовано домородачко становништво. Током средњег вијека старо римско насеље Municipium S наслеђује насеље Брезница настало око ријеке Брезнице и у жупи истога имена. У политичком погледу данашња Пљевља су била у средишту прве српске државе под вођством Кнеза Властимира која се у 8. – 9. вијеку формира у Потарју, Полимљу и горњим токовима ријека Ибра и Дрине. Све до пада под турску власт 1465. године Брезница, а потом Пљевља налазе се у саставу српских држава: прво Рашке, односно средњовјековне Србије, а од 1373. у саставу средњовјековне Босне. Захваљујући своме положају на магистралним путевима који су са Приморја (Дубровника и Котора) водили ка Солуну и Цариграду, повезујући Медитеран и Западну Европу са Левантом и Блиским Истоком, као и очигледно богатим рудним благом, насеље се нарочито у позном средњем вијеку развијало као јако трговачко, занатско и рударско средиште, са уочљивом урбанизацијом у првој половини 15. вијека.

Крајем 14. или почетком 15. вијека умјесто дотадашњег имена Брезница појављују се Пљевља као ново име мјеста, мада се све до 1430. године и даље паралелно употребљавају оба назива. Дубровачка архивска грађа пружа највише података о животу Брезнице (Пљеваља) у средњем вијеку, нарочито пљеваљских трговаца у 14. и 15. вијеку који у Дубровник извозе првенствено коже, крзна и стоку, а увозе прије свега тканине.

Дубровачка архивска грађа пружа највише података о животу Брезнице (Пљеваља) у средњем вијеку, нарочито пљеваљских трговаца у 14. и 15. вијеку који у Дубровник извозе првенствено коже, крзна и стоку, а увозе прије свега тканине. Дубровачка властела и пучани били су главни кредитори пљеваљских трговаца. Боравак Дубровчана у Брезници ојачао је трговачки промет, о чему свједочи и чињеница да је мјесто имало своју царину прије јануара 1373. године. Као и друга сусједна градска насеља Пљевља су средином 15. вијека имале кнеза, на челу локалне управе (као кнежеви Пљеваља помињу се браћа Радоје и Радоња). Занимљиво је да једна угледна дубровачка грађанска породица Немања (Немањић) водила поријекло из Пљеваља. Припадала је кругу дубровачких грађана Антунина, корпорацији најбогатијих трговаца, бродовласника и финансијера. Њихов предак Ловрица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића, налазио се на српском двору, а у Дубровник је стигао у пратњи српског цара Душана који је «са царицом Јеленом и сином Урошем посјетио Дубровник у новембру 1350. године» (Р. Ћук). У селу Какмуже код Пљеваља постоји заселак Немања, а остаци зидова цркве, рударске дјелатности свједоче о развијеном животу овог локалитета. Породица Косача у првом реду војвода Сандаљ Хранић (1392. – 1435.) и његов наследник војвода, а од 1448. херцег Стефан Вукчић Косача (1435.-1466.) са својим утврђеним градом Кукњем, љетном резиденцијом, дала је снажан печат животу Пљеваља крајем 14. и у 15. вијеку. Двор Косача је био средиште оновремене аристрократске културе мјесто у које долазе угледна лица са разних страна, међу њима и амбасадор византијског цара са пратњом 1423. године.

Преостали и још увијек неистражени остаци градова и градина средњовјековних некропола, цркава и манастира, старих рудника, путева, између осталог свједоче о богатом и развијеном друштвеном, привредном и културном животу, као и о демографској снази српског становништва Пљеваља и пљеваљског краја. На првом мјесту стоје градови Кукањ и Козник, а затим Раван, Градац у Дубочици, Градина у Вруљи, Градац код Јеловог пања у Бобову, Честин, Градина у Доњем Дубцу, утврђење Градина на ушћу Ријеке у Ћехотину, на лијевој обали Ћехотине (наспрам Буковице)…

Ту су и бројне средњовјековне некрополе стећака, као што су код Рађевића, изнад Подгробница («Каурско гробље», око 250 стећака), на Мариној шуми код Вруље (око 50 стећака, очувано 38), у Доњем Дубцу (близу стотињак надгробних споменика) и још доста других, мањих или већих. Бројна су и «грчка гробља», несумњивог гробља старијег православног српског становништва која се махом раселило са првим турским ударима. «Света Тројица» је у сваком погледу дала најјачи печат духовно-културном и просвјетном животу Пљеваља, али ништа мањи значајни нису били манастири Довоља, Свети Арханђел на Тари, Дубочица, као и многи други чије остатке данас наслућујемо као што су манастири у Оџаку, Варинама, Маочу, Орлић испод Козице, у Поблаћу… Постоје трагови и више десетина црквишта на Пљеваљском подручју. Остаци старих рудника налазе се у Козици, Шупљој Стијени, у Буковици – Кржави (испод Градине), у Варинама…

Од 1465. па до 1912. Пљевља су била под турском влашћу, што је одредило у приличној мјери нови урбанистички и цивилизацијски лик Пљеваља. Пљевља су, међутим, дуго после турских освајања задржала карактер српске вароши. Муслимани се у попису јављају први пут 1516. године (било је 20 муслиманских наспрам 130 хришћанских кућа). Пљевља су један од ријетких градова под турском влашћу који се развијао без војног утврђења, као отворено градско насеље. Статус касабе добила су средином 16. вијека. Јачи развитак Пљеваља (турски назив Таслиџа) почиње са пресељењем резиденције херцеговачког санџак-бега из Фоче у Пљевља 1572. године (помиње се 1576.).

Од тада па до 1833. године Пљевља су сједиште Херцеговачког Санџака, велике провинције Херцеговине, што је пресудно утицало на веома динамичан развитак вароши нарочито од краја 16. и током 17. вијека. У том периоду развила се Пљеваљска чаршија, знатно су ојачале трговина и занатство, ничу каравансараји, ханови, дућани… Пљевља су постала и важан муслимански духовни центар, са џамијама, месџидима, текијама (у Пљевљима се помињу двије текије), мектебима, медресом, јавним купатилом (хамамом), јавном кухињом (имаретом), као и вакуфима (задужбинама). Најбогатији је био вакуф Хусеин – паше Бољанића, оснивача Хусеин – пашине џамије, једно вријеме херцеговачког санџак-бега, потом беглербега Дијарбекира, Багдада и Мисира. Већ крајем 16. вијека муслиманско становништво је чинило већину становништва Пљеваља, што је било последица «исламизације домаћег српског становништва» (М. Васић). Исламизацијом села и хришћана у граду Пљевља су временом добила обиљежје типично муслиманске вароши. И поред тога, током 16., 17. и 18. вијека Пљевља и даље имају своје православне српске кнежеве.

Премјештање сједишта Херцеговачког санџака из Пљеваља у Мостар (1833.) као и постепено опадање моћи Османског царства током 18., а нарочито 19. вијека, уз јачање ослободилачког покрета српског народа и осталих хришћана Југоисточне Европе, утицале су на развитак Пљеваља у сваком погледу. Муслиманско становништво све више и економски и културно стагнира или опада, што је типично за читав Балкан, а све више економски и културно јача православно српско грађанство у Пљевљима.

Пљевља ће још два пута током 19. и почетком 20. вијека бити важно регионално средиште, што се увијек повољно одражавало на развитак вароши. Од 1880. до 1912. године Пљевља су седиште Пљеваљског санџака, а од 1912 /13. након ослобођења од турске власти, 28. октобра 1912. године Пљевља су постала сједиште Пљеваљског округа Краљевине Србије, у коју су улазили Пријепоље, Прибој и Нова Варош. Крајем 1913. године Пљевља су ушла у састав Краљевине Црне Горе и у њој остала до уједињења 1918. године. Између два свјетска рата припадају прво Ужичкој области, а потом Зетској бановини Краљевине Југославије. Након Другог свјетског рата Пљевља су поново ушла у састав Црне Горе, у оквирима Федералне Југославије.

Најдинамичнији развитак Пљеваља крајем 19. и почетком 20. вијека дошао је у периоду 1878. до 1908. године. У Пљевљима је у том периоду команда аустроугарских трупа у Пљеваљском санџаку са посадама у Пљевљима, Прибоју и Пријепољу. Ојачале су пљеваљске трговачке куће и муслиманске (Селмановићи, Бајровићи, Ћинаре, Хаџиатлагићи, Дрнде, Трхуљи…), а нарочито српске (Бајићи, Ђенисијевићи, Шећеровићи, Јанићијевићи, Живковићи, Грујичићи, Рабрени, Тодорићи, Радовићи, Ђурашковићи и др.) Крајем 19. вијека јављају се новчани заводи и трговачка друштва. Године 1889. Шећеровићи са чехом Виндачеком отварају пивару у Пљевљама, отвара се циглана, мањи парни млин, већа радионица за израду цријева за кобасице, кречане ….

Ничу први модерни хотели и породичне куће. Прва фотографска радња отвара се 1892. године (Н. Настић), а крајем тог вијека и апотека (Р. Вукотић). Током 19. вијека, нарочито у другој половини, и почетком 20. уочава се велики национални и културни препород православних Срба. Поред основне школе у Пљевљама од 1889. године дјелује Српско пјевачко друштво «Братство», убрзо се отвара књижара, започиње рад Коло српских сестара, а 1901. године оснива се омладинско друштво за борбу против алкохолизма. Оснивање Српске гимназије у Пљевљима 1901. године, био је најзначајнији датум у културном и просвјетном животу града. Пљеваљски муслимани су похађали школе на турском језику. Уочи ослобођења 1912. године, Турска је у Пљевљима имала једну петоразредну гимназију (основана 1866. – 1867.) четири мушке и двије женске троразредне основне школе, медресу и турску државну гимназију (основана 1910. године). Пресудну улогу у културно-просвјетном животу града крајем 19. и почетком 20. вијека имала је малобројна српска интелигенција Пљеваља школована у Београду, Призрену, Солуну, Скопљу, Прагу и Цариграду. Модарна схватања међу муслиманском интелигенцијом оличавао је Омер-бег Бајровић. Између два свејтска рата поред «Братства» значајну улогу имала су и друштва «Гајрет» и «Соколско друштво».

Ова мала и сасвим штура панорама Пљеваља довољно наговјештава колико су дубоки и снажни културни и цивилизацијски коријени Пљеваља. Широки темељи духовне баштине, која представља синтезу различитих културних утицаја и Истока и Запада, давали су и дају Пљевљима сасвим особену душу и културну енергију, чиме она највише личе старом Мостару и старом Призрену. То је увијек омогућавало Пљевљима да и поред честих ратних драма и страдања и повремених ограничења политичке природе, нађу довољно унутрашње снаге да превазиђу границе и остваре успјешну културну и социјалну обнову.

 

Споменици

У граду овако бурне прошлости нема много сачуваних историјских споменика. Неки од њих су уништени у биткама за освајање Пљеваља, дио њих је страдао у два велика пожара, неки опет у бомбардовањима а неке је докусурио зуб времена и људска небрига.

Остаци илирских тумула разасути су на више мјеста у пљеваљском крају и они представљају једина свједочанства присуства Илира у нашим крајевима.

Свакако најзначајнији досад пронађени остатак старог вијека је археолошки локалитет римског града “Муниципиум С”, 3 км југозападно од Пљеваља у селу Комини. На неколико хектара, испод танког слоја земље, леже контуре римског града са бедемима, монументалним грађевинама, градским улицама и некрополама. Детаљнија археолошка ископавања извршена су само на пронађене двије некрополе које су исцрпно проучене. Млађа тзв. некропола II је обимнија и богатија археолошким материјалом. Обје се могу датирати између II и IV вијека наше ере.

У некрополи II пронађени су предмети везани за римску религију, културу, економију као и мноштво предмета за свакодневну употребу. Сав покретни материјал са овог налазишта смјештен је у Завичајном музеју у Пљевљима.

Већ средњовјековних споменика има више и различитог су степена очуваности. Код села Козице, 20 км од Пљеваља, налазе се остаци града Козника који се у документима помиње у првој половини XV вијека и који је највјероватније био заштита оближњег рудника олова и цинка.

Десетак километара од Пљеваља, на брду Кукањ налазе се рушевине велике љетне резиденције знаменитог Херцег Стјепана Вукчића-Косаче, из прве половине XV вијека. Град Кукањ се више пута помиње у документима који се налазе у дубровачком архиву. Саграђен на брду изнад Ћехотине, Кукањ потпуно доминира околином. Чак и његове рушевине дјелују моћно, могуће је лоцирати куле, осматрачнице, бедеме који су окруживали град. Срушили су га Турци вјероватно после 1465.године када су по други пут поразили Херцег Стјепана и кад су Пљевља и пљеваљски крај пали под турску власт.

 

Манастир Св. Тројице

На око 1,5 км сјеверно од града, налази се Манастир Света Тројица (у неким документима се помиње и као Врхобрезница). Највероватније је саграђен на остацима манастира из немањићког периода. Први писани помен “ Свете Тројице” потиче из 1537.године, када га је поменуо јеромонах Сава, први познати тројички преписивач.

Више пута обнављан и дограђиван, данашњи облик има од XVI вијека када је за вријеме игумана Висариона саграђена главна црква. Крајем истог вијека дозидана је припрата, дар монаха Георгија Поблаћанина, његовог сина Ананија и синовца, спахије Војина. И припрата и наос су живописани до краја XVI вијека. Живописање је обавио поп Страхиња из Будимља, угледан живописац који је осликао више цркава и манастира крајем XVI и почетком XVII вијека.

У XVI, XVII па и XVIII вијеку манастир Света Тројица је био познат и као врло значајан преписивачки и књижевни центар. Више десетина рукописних књига настало је у “Светој Тројици” као дјела тројичких дијака (преписивача). Најзначајнији стваралац на овом пољу је чувени Гаврило Тројичанин који је између 1633 и 1651. преписао више књига од којих су најпознатије: Шестоднев Јована Егзарха, Козма Индикоплов, наставак Врхобрезничког Хронографа, више Псалтира и још неколико значајних књига. Истовремено са Гаврилом Тројичанином у манастиру је стварао илуминатор и иконописац Андрија Раичевић који је својим врло успјелим минијатурама украсио рукописе Шестоднев и Козма Индикоплов. За Раичевића се везује и неколико икона насталих половином XVII вијека.

У манастирској библиотеци се чувају и вриједне књиге на пергаменту и папиру из XIII и XIV вијека као и познати коректурни табаци Милешевске штампарије из 1557. године који спадају међу најстарије досад познате коректурне табаке. Ту су и 824 турска документа који се односе на сам манастир или на његова бројна имања. Нажалост неки од значајних рукописа насталих у “Светој Тројици” налазе се у иностраним музејима и архивима: у Прагу се налази дио Врхобрезничког хронографа (љетописа), као и један псалтир а у Русији у Санкт Петерсбургу познати Пљеваљски Служабник из XIV вијека.

 

Манастирска ризница, поред више драгоцјених предмета од сребра, злата и дрвета везаних за богослужење, садржи и вриједне старе тканине и црквени вез, окове за књиге, велики позлаћени путир Игумана Стефана; врло познат, изванредно израђен Кивот (Дарохранилица из 1576.), сребром окован “штап” Светог Саве… У њој се налазе и предмети изашли из радионице познатог златара XVI вијека Јована Хочанина (Фочанина). У манастиру се чувају врата и двије пјевнице рађене у ријеткој и јако скупој техници коштане интарзије.

 

Хусеин – пашина џамија

Вријеме настанка Хусеин-пашине џамије није могуће потпуно прецизно одредити. Саграђена је највјероватније 1569. године као задужбина високог достојанственика у тадашњој турској управи Хусеин-паше Бољанића, који је поријеклом из села Бољанића, двадесетак километара од Пљеваља.

У родбинским везама са чувеним и врло моћним везиром Мехмед-пашом Соколовићем и вјероватно под његовим патронатом, Хусеин-паша Бољанић је у другој половини XVI и почетком XVII вијека на царском двору у Цариграду направио изванредну каријеру. Између осталог је био намјесник у Мисиру (Египту) са титулом царског везира, намјесник Багдада, намјесник Херцеговачког санџака и намјесник Босанског Елајета. У складу са тадашњим турским обичајима, даровао је своме завичају џамију са свим пратећим објектима, шедрваном (чесмом), сахат-кулом, караван серајем, хамамом и базаром. Данас су поред џамије, још дјелимично очувани: лијепо израђен шедрван и сахат-кула.

Постоје мишљења да је Хусеин-пашина џамија грађена по плановима тада познатог мајстора Хајрудина који је пројектовао и Мостарски мост. У сваком случају иако невелика, џамија представља једну од најљепших и најскладнијих исламских богомоља на Балкану. Са својим 42 метра високим, витким минаретом, са неколико купола и двије слијепе, декоративне куполице, изванредно успјелим спољним и унутрашњим декорацијама, право је архитектонско ремек дјело високог склада и оригиналности. У џамији се чувају неки од најљепших исламских рукописа код нас, као и више вриједних старих књига, посебно познат Куран из XVI вијека, а цијела унутрашњост џамије је застрта старим, скупоцјеним мисирским теписима.

 

Црква Свете Петке

Вјековна жеља православних становника Пљеваља да имају своју градску цркву почела је да се остварује 1925. године, када је на иницијативу Црквеног одбора и окружног протојереја Сава Т. Вукојичића, почела градња храма на Раскрсници, на углу тадашњих улица Принца Ђорђа (садашња Тршова) и Грујичића сокака (садашња 1. децембра).

Око имена цркве није могло бити дилема. Света Преподобна мати Параскева у свијести Срба православаца била је већ дуго заштитница града. На овај дан 1912. године, српска и црногорска војска ослободиле су Пљевља од скоро петвјековног турског ропства. Такође, на исти празник 1918. године Пљевља су ослобођена од аустроугарске окупације.

Црква је изграђена искључиво добровољним прилозима. Главни мајстор био је Максим Бацковић. Освештана је 1927. године, на дан Св. Петке.

У току прводецембарске битке 1941. године, црква је била изузетно оштећена. Звоник је порушен а у пожару је страдао иконостас и велики број вриједних реликвија. На Бадњи дан 1942. године, свештеник Милан Крезовић је са малобројним вјерницима на згаришту храма налагао бадњаке.

Током окупације Италијани су обновили црквени звоник у римокатоличком стилу који је остао такав наредних 60 година.

Послије завршетка Другог свјетског рата, уз помоћ вјерника, почела је детаљна обнова храма који је освештан на Васкрс 1951. године у присуству епископа будимљанско-полимског господина Макарија.

Црква Св. Петке била је деценијама потом препуштена искључиво на старање свештеницима и малобројним вјерницима што је довело до њеног израженог оронућа. Доградња још једног блока Гимназије у самој порти цркве значајно је нарушила њен првобитни амбијент и неповратно одузела простор за окупљање вјерника испред храма.

Средином деведесетих година јављају се прве иницијативе за обнову цркве Св. Петке, прије свега враћање звонику првобитног «осмоперног» кубета.

Доласком на мјесто епископа милешевског, Његовог преосвештенства господина Филарета, 1999. године, и протојереја ставрофора Стокана Ћирковића на мјесто архијерејског намјесника пљеваљског, потпуно се преображава духовни живот православних Срба у пљеваљском крају. Почиње обнова и изградња бројних манастира и цркава уз помоћ вјерника, локалних и републичких власти и привредних предузећа. У овим подухватима посебна пажња поклања се обнови цркве Св. Петке.

У љето 1999. године, у Пљевља долази Чудотворна икона Богородице Тројеручице из Хиландара, којој се у мимоходу поклања и од ње помоћ моли на хиљаде вјерника Пљеваља и околине.

Прослава Бадњег дана 2.000. године и свечана Академија поводом 2.000 година Хришћанства представљају прекретницу ка истинском повратку православних становника пљеваљског краја Српској православној цркви и вјери својих предака.

Паралелно са духовним препородом почиње и процват црквеног градитељства. Интензивно се ради на обнови манастира Св. Архангела Михаила у Ђурђевића Тари, почиње обнова манастира Довоља у селу Премћани, обнавља се манастир Дубочица у Отиловићима, црква на Сречању у Буковици и црква Св. Илије на Илином Брду.

Прослава Бадњег дана 2001. године на већ установљеном Тргу Патријарха Варнаве поред цркве Св. Петке прво је налагање бадњака изван црквене порте послије Другог свјетског рата. Тада је одлучено да се ова светковина и у будуће одржава на овом мјесту.

2001. године, уочи Савиндана, одржана је након деценија паузе, прва Светосавска Академија. Током исте године Школа вјеронауке при цркви Св. Петке окупља преко стотину ученика а почиње да се редовно емитује духовно-образовна емисија «Духовна лира» у програму «Радио Пљеваља. Број вјерника на богослужењима се повећава а свештеници при архијерејском намјесништву посјећују православне домове и у најудаљенијим селима Општине.

У исто вријеме интензивно се ради на реновирању манастира Свете Тројице, прекрива се манастирска црква, уређује порта и почиње санација великог и малог манастирског конака. На цркви Св. Петке врши се уређење ентеријера и обнова инсталација а започиње и израда пројекта уређења Трга патријарха Варнаве.

Почетак изградње Српског православног духовног центра «Св. Георгије» у пљеваљском насељу Гуке и цркве Св. Великомученика Прокопија на Шулима, током 2001. године, биће записано најсјајнијим словима у историји пљеваљског краја.

Завршетак реконструкције звоника на цркви Св. Петке обиљежено је 2002. године на дан храмовне славе, када је и по први пут након 60 година пљеваљским улицама прошла свечана Литија.

21.јула 2003. године, Њ.Вис. Преосв. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Њ.Преосв. епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и Њ. Преосв. Епископ милешевски Филарет освештали су цркву Св. Великомученика Прокопија на Шулима. Подухватом изградње прве цркве у пљеваљском крају послије 1927. године, руководио је доктор Момчило-Лале Станковић.

20. септембра исте године Њ. Преосв. епископи Јоаникије и Филарет освештали су обновљени манастир Св. Архангела Михаила у Ђурђевића Тари, чијом је изградњом руководио доктор Јован Новосел.

Напоредо са овим пословима сво вријеме су текли радови на реновирању великог манастирског конака и припреме за отварање ризнице и библиотеке у малом конаку манастира Свете Тројице.

Празник Св Преподобне мати Параскеве, заштитнице Пљеваља, 2003. године, прослављен је у знаку потпуно обновљене цркве (новог крова и нове фасаде) и велике литије главном градском улицом.

Пљеваљски крај је током Двадесетог вијека изњедрио три велика духовника Српске православне цркве: Патријарха Варнаву (Петра) Росића, митрополита Михаила Шиљка и епископа Варнаву Настића. Сва тројица су мученички завршили овоземаљски живот страдајући за вјеру и отечество. Поред њих, Пљевља су завичај и великог броја свештенослужитеља који су оставили печат православља и укупне духовности у свом времену, многи од њих мученички окончавши живот.

 

Писали су о Пљевљима

Због свог, у прошлости важног стратешког положаја на раскршћу путева, историја древних Пљеваља је изразито бурна. О Брезници, односно о Пљевљима и касније Таслиџи је често писано. Још од средњег вијека походили су га многи путописци и оставили нам драгоцјена свједочења о самом граду, његовим становницима, архитектури и често о општим, привредним, културним и политичким приликама.

После Константина II Порфирогенита, византијског цара, који помиње град Дрезник (највјероватније Брезник) у држави Рашкој, у средњем вијеку о Пљевљима су писали Млечани, Дубровчани, Французи, Турци…

Млечанин, путописац Бенедето Рамберти, у XVI вијеку пише да су Пљевља у ствари античка Сапуа до које се долази старим римским путем из Требиња преко Фоче. Крајем XVI вијека кроз Пљевља је прошао и о њима писао Паоло Контарини, млетачки амбасадор у Цариграду. Тих година Пљевља помињу Французи Дифрен-Кане и Лескалопје. Лефевр, такође Француз, 1611. године пише о већој вароши са око 400 кућа, насељеној муслиманским и православним живљем. Интересантно је да Лефевр помиње и кафану у којој су га мјештани Таслиџе понудили кафом, коју је тада први пут пробао.

Праву оду Пљевљима, тадашњој Таслиџи, написао је 1667. године турски путописац и географ Евлија Челебија. Поред дивљења велелепности двора паше Селмановића и љепоти Хусеин-пашине xамије, Челебија пише о 700 кућа од тврдог материјала, виноградима и баштама, о десет махала (5 муслиманских и 5 хришћанских), о многим дућанима у пљеваљској чаршији, занатима и нарочито о пљеваљским пушкарима чувеним у то вријеме.

Руски конзул у Сарајеву, Александар Гиљфердинг, половином XIX вијека, 1857. године, приликом посјете Пљевљима биљежи да су Пљевља већа варош и велики занатско-трговачки центар у Херцеговини као и да је манастир “Света Тројица” центар духовног живота православних хришћана. Поред Свете Тројице Гиљфердинг је посјетио и манастир Архангела Михаила у Ðурђевића Тари и нашао га запуштеног и у рушевном стању.

1913. године, после ослобођења од Турака, Јефто Дедијер описујући Пљевља каже да је то најљепша, најуређенија и најчистија варош у Санџаку, у којој се поред оријенталних сусрећу и особине праве средњоевропске вароши.