Пљеваљски крај

ПОЛОЖАЈ

На крајњем сјеверозападу Црне Горе, на тромеђи Србије, Босне односно Републике Српске налази се пљеваљска општина. Захвата површину од око 1346 км2 (скоро 10% Црне Горе), дужине око 60 и ширине око 25 км (ваздушне линије). Највиша тачка општине је Дернечиште на Љубишњи 2238 м а најнижа у кањону Таре, испод Соколoвине око 520 м.

КЛИМА

Преовладава континентална клима са оштрим, хладним и сњеговитим зимама и умјерено топлим и сувим љетима. Максималне температуре у јулу достижу до 30-35°C а зими у јануару температура зна да се спусти и до –20 па чак и до –25°C, што Пљевља сврстава међу најхладније градове у СЦГ (преко 200 грејних дана годишње). Због температурне инверзије као и због мало вјетра (скоро 70% дана годишње је без вјетра) Пљевља су често зими обавијена густом маглом. Пљевља спадају у градове са мање падавина.

СТАНОВНИШТВО

По последњем попису становништва из 1991. године Пљеваљска општина је имала око 40.000 становника а сам град око 21.000. По истом попису Црногораца је било нешто преко 21.000, Срба око 10.000, Муслимана око 7.000, Југословена и осталих близу 2.000. Двије средње, три основне школе у граду као и тринаест сеоских школа похађа 5.220 ђака . У општини Пљевља живи 5.161 пензионер.

Град

Пљевља су смјештена у котлини између три ријеке: Ћехотине, Брезнице и Везишнице. Пљеваљска котлина је повелика, таласаста зараван, дужине око 9 км а ширине близу 6 км, надморске висине око 780 метара и налази се на 43°21’ сјеверне географске ширине и 19°21’ источне географске дужине. Град је дуг око 3 км, широк око 1,5 км и захвата преко 250 хектара и по последњем попису из 1991. имао је близу 21.000 становника.

Као град, под данашњим именом поменут је први пут 1430. године у дубровачким документима.

Први водовод у Пљевљима изграђен је већ половином XVIII вијека. Тих година су Пљевља (Таслиџа) била велики турски административни центар у Херцеговини и значајна раскрсница путева. Многи путописци из тог времена описују Пљевља као већу варош, оријенталне архитектуре у којој се центру града – Чаршији налазе сви потребни градски објекти: радионице, дућани, ханови, јавна купатила, кафане. Евлија Челебија помиње и три основне и двије средње школе. Према неким историјским изворима прва српска школа, ван Манастира Свете Тројице почиње да ради половином XVIII вијека.

После Берлинског конгреса, 1879. године у Пљевља долази јак аустро-угарски војни гарнизон око 5.000 војника и официра. Пљевља постају сједиште аустро-угарског конзула и великог броја чиновника. Одмах по свом доласку, Аустријанци граде велике касарне на Доловима, школу за дјецу официра и чиновника, водовод, канализацију, савремене продавнице, паркове. Аустријанци доносе и дах европске културе – формирају дувачки оркестар, организују концерте, представе. Тих година у Пљевљима ради више од 100 кафана и неколико за то вријеме модерних хотела. Долази до значајнијег прилива становника па према турском попису из 1908. године Пљевља имају око 14.000 становника. Пред први свјетски рат у Пљевљима живи близу 8.000 а пред други тек нешто више од 6.000 становника.

Од средњовјековних Пљеваља остали су само Манастир Света Тројица и Хусеин-пашина џамија. У пожару, послије експлозије барутане која је била смјештена у градском купатилу, 1818 године изгорио је цијели центар града. Бомбардовањем у другом свјетском рату, прво Италијани и Њемци а крајем рата и савезници – Американци, срушили су скоро све значајније градске објекте па тако од препознатљиве архитектуре старих Пљеваља није остало скоро ништа. Тек понека дијелом сачувана кућа из XIX и почетком XX вијека.

И данас Пљевљаци најстрожији центар града, (Главном улицом од кафане Зеленгора до Брезнице) зову Чаршија. У њој су, баш као некада, смјештене јавне установе, продавнице, кафане. У Чаршији се одвија пословни, јавни и друштвени живот Пљевљака.

Главна улица – Краља Петра I, од Вароши до Јалије, једна је од најдужих улица у граду и практично пресијеца Пљевља по ширини. А Брезница, која цијелим својим током тече кроз град, дијели Пљевља по дужини.

У најстрије дијелове Пљеваља, поред чаршије са непосредном околином спадају: Моћевац, Милет-башта, Раскрсница, Варош, Јалија, Шевари… Касније су настајали Стражица, Жабњак, Брдо, Долови, Гуке, Голубиња, Злодо, Потрлица.

Сваки од старих дијелова града имао је неку своју препознатљивост и оригиналност.

Раскрсница (код Цркве), на којој се укршта шест улица, била је окружена добрим кафанама и дућанима, Варош и Горња Чаршија су имале тај отмени европски изглед са хотелима и модерним радњама, Доња или Тијесна Чаршија позната по дућанима и ћепенцима а Јалија по занатским радионицама. Шевари са Пашиним двором (чија се врата чувају у музеју) задржале су препознатљив оријентални изглед.

“Моћевчићу мали Цариграде” – најпознатија пљеваљска љубавна пјесма, елегична и сјетна, је и ламент, не само над старим Моћевцом већ над животом у једним Пљевљима којих више нема. Још је једна пјесма, из новијег времена, пјесма о Пљевљима, љубави и Пљеваљским тамбурашима, учинила да се о љепоти Брезнице, Моћевчића и Милет-баште чује и пјева надалеко.

Села

У пљеваљској општини, ван самих Пљеваља живи око 19000 становника у 157 сеоских насеља. Тај велики простор је прилично слабо насељен, тек нешто више од 14 становника на 1км2. Око 30.000 ха у пљеваљској општини су обрадиве површине, 35.000 ха пашњаци а близу 75.000 ха шуме.

Села ближе Пљевљима и са бољим саобраћајним комуникацијама знатно су гушће насељена, за разлику од удаљених планинских села у којима преовлађују старачка домаћинства која се баве традиционалном сточарском производњом. Та удаљена планинска села са малим бројем становника, неразвијеном саобраћајном инфраструктуром су и најживописнија, по правилу на већој надморској висини, еколошки најздравија и туристички најатрактивнија. Два засеока Бобова – Колијевка и Калушићи су на преко 1.600 м, на највећој надморској висини на Балкану.

Из Пљеваља води шест путних праваца, од којих су четири транзитна: на исток преко Трлице, Вијенца, Ранча и Јабуке према Пријепољу, југоисточно преко Отиловића, уз долину Ћехотине, преко Матаруга, Вруље према Бијелом Пољу, на југ преко Зенице, Бошчиновића, Оџака, Мијаковића, Косанице и Ђурђевића Таре према Мојковцу на једну и Жабљаку на другу страну, четврти путни правац, према сјеверозападу, води преко Готовуше, Крћа, Бољанића, Ковача, Метаљке и даље према Чајничу.

Остала два правца имају локални значај: на југозапад преко Врбице Крушева, Дрегаша, Какмужа, Бобова према Слатини и Мештревцу и правац на запад низ Ћехотину преко Жидовића, Потока, Брвенице, Глиснице према Грацу и Шулима.

Љубишња

Са Дурмитором и Маглићем чини моћан планински троугао испресијецан кањонима Таре, Драге, Ћехотине и Пиве. Уздиже се са површи Бобова и Слатине и од Дурмитора и Језера раздваја је кањон Таре. Љубишња има одлике јасно издвојене плаинске цјелине чија површина износи око 51км2. Чине је Мала Љубишња (1.991 метар) и Велика Љубишња са највећим врхом Дернечиштем – 2.238 метра. Поред Мале Љубишње и Дернечишта ту су још и Голи Вјетреник (1.870 метара), Воjновац (1.900м).

По једној од легенди, враћајући се са сватовима и снахом, којом је требало да ожени сина, Херцег-Стјепан на последњем конаку пред долазак у свој град Кукањ, на планини поред језера занесен несвакидашњом љепотом, обљуби снаху и тако Љубишња доби име.

Од Пљеваља до Љубишње, што је неких четердесетак километара може се доћи путем преко Граца и Шула, с друге стране преко Бобова а приступачно је и шумским путем преко Вишњице.

Љубишња је шумовита планина, умјерено стрмих планинских страна. Обрасла је јелом, смрчом и клеком поред којих расту букве разасуте по пропланцима и богатим пашњацима. За разлику од већине околних планина које су безводне, Љубишња обилује водом, пјесма помиње 77 врела на Љубишњи. Села са обје стране Љубишње довела су воду из богатих извора и врела са њених падина. Чувено је врело Војновац на надморској висини од скоро 1.900 метара. На сјеверној страни Љубишње највећи потоци су Мједеник, Рибник и Провалија са малим, оронулим воденицама које тај ионако величанствени пејзаж oживљавају и додатно оплемењују.

Ријека Драга извире испод Љубишње тј. више десетина извора и малих, брзих потока са јужних обронака Љубишње, обједињују се у мјесту које се зове Калудра. Драга се после десетак километара тока кроз величанствен кањон, испод села Засаде улива се у Тару. Код мјеста названог Тијесно кањон је широк свега десетак а висок преко 600 метара. Оно што Драгу посебно чини занимљивом је и чињеница да је она богатија водом у свом горњем току него при ушћу, што се објашњава кречњачким кањоном и безводним доњим током. Доњи дио кањона ријеке Драге улази у састав Националног парка Дурмитор.

Још једна, природна атракција на Љубишњи је и прелијепа планинска зараван Коњско поље, дугачко кажу – добар сат хода. Са неколико љети још увијек активних катуна, стадима оваца, језером у средини, опкољена високим стољетним стаблима и изворима дјелује готово нестварно.

Ћехотина

Док су Брезница која тече кроз Пљевља и Везишница која је практично градска међа са западне стране, кратке ријеке, дотле је Ћехотина или Ћотина како јој тепају Пљевљаци дуга око 125 км. Највећи дио тока Ћехотине као и њене највеће притоке припадају пљеваљском крају. Чак ¾ вода са територије пљеваљске општине припада сливу Ћехотине, чија је укупна површина 1501 км2.

Ћехотина извире испод планине Стожера на 1020 м, а улива се у Дрину на 380 м надморске висине, као њена десна притока, код Фоче (Србиња). Ћехотина је права планинска ријека која се скоро цијелим својим током пробија кроз каменито и непроходно планинско подручје. На том путу њене обале су час благе а час стрме кањонске литице, сликовите и занимљиве управо због те своје дивљине.

На неколико километара изнад Пљеваља, за потребе пљеваљске термоелектране, на Ћехотини је направљено вјештачко језеро дужине око 12 км и просјечне ширине око 150 метара. Највеће притоке Ћехотине, поред већ поменутих Брезнице и Везишнице, су Козичка, Глисничка и Готовушка ријека, Маочница, Југоштица, Володер и Склопочница.

 

Тара

Кањон ријеке Таре је ријетко виђен природни феномен и као такав представља туристички и еколошки понос Црне Горе. Чак је и велелепни, легендарни мост на Ђурђевића Тари, који је сам за себе туристичка атракција, једва достојан те помало застрашујуће љепоте. Тара је најдужа ријека Црне Горе, укупне дужине 140,5 км и површине слива 1853 км2. По дубини кањона, бујној вегетацији и животињском свијету, предивној зеленој води најчистијој у Европи и изванредним, углавном нетакнутим обалама сврстана је у свјетску баштину природних вриједности и еколошки резерват под заштитом УНЕСКО-а.

Од Прошћења и Манастира Добриловине па све до Шћепан Поља гдје са Пивом чини Дрину, пробијајући се кроз стрме, почесто вертикалне литице Тара је усјекла импресиван кањон дужине преко 78 километара и дубине од 1.000 до 1.300 метара (други кањон у свијету после Колорада). Скоро цијелом дужином кањон је обрастао бујним зеленилом гдје се због велике висинске разлике могу пратити слојеви храстових, букових и горостасних четинарских шума, посебно бора који је на најљепши могући начин украсио врхове и литице кањона.

Мост на Ђурђевића Тари прави је градитељски и естетски подвиг који својом грациозношћу природно премошћава Тару и стопљен са фантастичним крајоликом представља само још једну сензацију којом нас Тара од почетка до краја непрекидно задивљује. Мост је дуг 370 метара, висок око160 а чак 116 метара је распон његовог првог и најимпресивнијег од укупно пет лукова.

Врхунски туристички доживљај свакако представља сплаварење кроз кањон Таре. Сплаварење почиње из сплавишта у подножју Дренове горе а завршава се на Шћепан Пољу више десетина километара низводно. Филмском брзином се смјењују брзаци и букови (на Тари их има око 40), камене громаде, вертикалне литице и врела која из њих избијају и сурвавају се у Тару, оштри врхови подводног стијења које вири из запјењених дубина, пејзажи који измамљују дивљење и они који човјека својом недирнутом суровошћу помало застрашују али сви без разлике задивљују. Тада постаје сасвим јасна опчињеност Таром као и њен надимак ”Суза Европе”.